Краљева омладина

Павле Николић: Краљ поданик устава

nnik998 — Thu, 29 May 2008 11:44:09 +0000

БЛИЦ, 03.12.2003.

Павле Николић: Краљ поданик устава

Пре свега, васпостављање уставне парламентарне монархије би довело до изградње једног демократског политичког режима, у коме би демократске државне институције, као израз воље грађана, функционисале и деловале у вршењу власти на добро народа и државе. Самим тим, утицај грађана би неизбежно био већи, а то би утицало и на подизање нивоа политичке културе и изоштравање политичке свести. Осим тога, васпостављање уставне парламентарне монархије значило би коначни раскид са остацима бившег срушеног режима и затирање свих његових трагова, у чему и лежи услов за свеколико оздрављење друштва, посебно на моралном и духовном плану. Истовремено, оно би довело и до враћања међународног угледа и престижа Србије које је она имала било као самостална држава, било у оквиру Краљевине СХС и Краљевине Југославије. Са оваквим уређењем Србија би повратила и изгубљено пријатељство многих демократских земаља, што би отворило пут и једној богатој и плодотворној привредној и свакој другој сарадњи са тим земљама. Васпостављањем уставне парламентарне монархије, после шездесет година владавине комунистичког и прерушеног комунистичког режима, Србија би била у прилици да настави, развије и подигне ниво уставности из периода када је била монархија. Србија би се тако поново уврстила у породицу земаља са високо развијеном уставношћу.

Овлашћења краља - Уставна парламентарна монархија данас у свету представља једну модерну, демократски уређену правну државу. Један од кључних елемената који даје печат овом облику владавине јесте позиција и улога монарха. Власти и прерогативе монарха у уставној парламентарној монархији су правно утврђене (уставом, евентуално и законима). То онда значи да краљ црпи своју власт из устава. Поред тога, у уставној парламентарној монархији краљ је подређен уставу и мора се покоравати уставу. Тиме је идеја владавине права постала саставни део уставне парламентарне монархије. Власти и прерогативе краља су ограничене. У поређењу са монархом из ранијих времена и векова, краљ у уставној парламентарној монархији има знатно ужа овлашћења и функције, а она су мања и од овлашћења и функција председника у многим демократским републиканским државама. Уставна парламентарна монархија није режим личне власти, па тиме и не може да буде основ за било какву диктатуру, аутократију и сл. Највећи део својих овлашћења краљ врши тако што његове акте потписују председник владе, односно надлежни министри, који на тај начин преузимају одговорност за те акте пред парламентом. Без премапотписа краљев акт нема никакву важност. Зато се и каже да „краљ влада али не управља”. Монарх је надстраначка личност, па је тако изнад страначких интереса. У односу на странке, он је неутралан (и објективан), те му то и омогућава да у политичком животу умирује страначке сукобе и има улогу помиритеља, па и арбитра. Оваквом својом позицијом у систему, монарх обезбеђује у већој мери него што то може председник у републиканском уређењу, који је по правилу експонент (често лидер) једне политичке странке, функционисање механизма власти утврђеног уставом и остваривање уставом утврђених односа законодавне и извршне власти.

Апанажа У уставној парламентарној монархији која би била васпостављена у Србији, требало би уставом предвидети да се тзв. цивилна листа краља утврђује законом који усваја Народна скупштина апсолутном већином. Законом би требало одредити и личности које чине Краљевски дом.

Боривоје Боровић

МОНАРХ КАО ГАРАНТ СТАБИЛНОСТИ

nnik998 — Thu, 29 May 2008 11:39:37 +0000

23.новембар 2003.

ДНЕВНИК - Нови Сад

ИНТЕРВЈУ: ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК АЛЕКСАНДАР II КАРАЂОРЂЕВиЋ

МОНАРХ КАО ГАРАНТ СТАБИЛНОСТИ

Ја нисам претендент. Ја сам стваран, а правила краљевског дома, која су успоставили краљ Петар I и краљ Александар I, јасно то утврђују. Прворођени син је први у реду за наслеђивање престола Ових дана, када су по трећи пут пропали избори у Србији, а она опет остала без председника, када је зазвонило на узбуну у Европи, заплашеној због раста деснице, из двора на Дедињу огласио се престолонаследник Александар II Карађорђевић тражећи повратак уставотворне парламентарне монархије. Принц Александар мисли да је то пут изласка Србије из свеопште кризе и повратка њеног угледа у свету, јер, како каже, «»”Србија је све своје тријумфе кроз историју доживела са краљем као монархом”». Изненађујуће је да понуда престолонаследника није наишла на одјек чак ни код странака које у свом програму заговарају монархију и које су Александру и Карађорђевићима утрле пут за повратак у земљу.

Како оцењујете моменат у којем се налази Србија данас?

- Веома озбиљним у смислу да председнички избори нису успели по трећи пут и да смо изгубили смисао за смер којим идемо. Наша јавност је разочарана а међународна заједница забринута и то утиче на инвеститоре и партнере што се директно односи на запошљавање и опстанак. Уз то, налазимо се сада у некој врсти вакуума, без председника и са распуштеном Скупштином. Морам нагласити важност изласка бирача 28. децембра на парламентарне изборе, без обзира на околности.

Зашто мислите да је прави тренутак за повратак монархије?

- Ситуација сазрева, али су нам потребни парламент и уставотворно тело.Исто тако, јавност мора да разуме шта уставна монархија стварно јесте. Медији би такође требало да учествују у јавној расправи о уставној монархији.

Ова земља је мој дом

Уколико се Србија у овом моменту одрекне повратка круне, куда, по вама заправо ова земља иде? Каква јој је будућност, и видите ли политичара ког бисте лично подржали у садашњој трци за власт?

- Ово је моја земља и мој дом. Моји корени су овде. Дивно је бити код куће. Наравно да би ме растужило када уставна монархија не би била привлачна некима, али рекао бих да је сада наш задатак да мирно објаснимо људима шта је уставна парламентарна монархија и зашто она добро функционише, на пример у Шпанији или другим земљама. Уставни монарх нема омиљеног политичара, он је пријатељ са свима, што значи и са онима који су против монархије. Циљ је да се буде фер према свима и да се земља уједини у интересу народа.

Основни принцип уставне монархије, на пример у Шпанији, Данској, Холандији, Јапану, Канади, Аустралији, Белгији, јесте да монарх влада, а влада управља. Монарх обезбеђује гаранције за демократију, јединство и континуитет. Он поштује све политичке ентитете који следе демократска начела и није члан ниједне политичке партије. Монарх поштује све религије као и националности. То је управо оно што нам треба и што добро функционише у другим земљама.

Шта бисте могли да обећате народу доласком на престо?

- Стабилност, јединство и поштовање свих, без обзира на политичко убеђење. Поштовање владе на власти, као и опозиције. Неутралан став. Нов позитиван имиџ за све грађане, као и толико потребан позитиван углед у иностранству. Могућност да изабрана влада ради свој посао.

л Да ли је ваш предлог изводљив с обзиром на државну заједницу Србије и Црне Горе и положај Косова и Метохије који је директно везан за опстанак заједничке државе? Мислите ли да би вас прихватили и власт у Подгорици и народ Црне Горе?

- Поновно успостављање монархије у Србији неће угрозити односе унутар државне заједнице, већ ће чак поправити однос између две чланице заједнице. Уколико грађани одлуче да унутар заједнице имају републику као што је Црна Гора и уставну монархију као што је Србија, то може функционисати прилично добро. Iмајте у виду да постоје републике и монархије унутар Европске уније које свакодневно заједно раде. Ја не видим проблем са Црном Гором и поносан сам што сам и српског и црногорског порекла.

Колико ваша идеја има подршке у иностранству и да ли сте разговарали о монархији са неким у Вашингтону или Бриселу, или у неком другом светском центру моћи?

- У независној земљи као што је наша ми имамо право да изаберемо устав какав желимо. Сигурно ће бити одобравања из иностранства, јер управо у Европској унији постоје следеће уставне монархије: Шпанија, Уједињено Краљевство, Шведска, Данска, Холандија, Белгија и Луксембург. Сједињене Државе признају уставне монархије и имају дипломатске односе са њима. Уз оне које сам већ поменуо, и са Норвешком, Јапаном, Канадом, Аустралијом, Новим Зеландом итд. Реакције чак и земаља које су републике биле би позитивне и пуне поштовања. Много пута сам причао са различитим странама и наишао сам само на позитивне реакције уз коментар да је то унутрашње питање наше земље.

Да ли сте осетили за ово време проведено у земљи колико је народ за монархију и ваш долазак на престо?

- Било је дивно путовати широм наше домовине и бити топло дочекан од свих. Толико људи је дошло да нас види, пожели нам добродошлицу, и нигде нисмо наишли ни на какву негативну реакцију. У свим општинама били су врло срдачни без обзира на то која политичка странка је на власти.

Имате ли међу релевантним политичким странкама савезнике за устоличење, и које су то? И да ли сте помало разочарани обећањима која су била пре него што је ДОС извршио преврат уз вашу помоћ и онога што је уследило последње три године?

- Политичке странке имају слободу да се одлуче за платформу коју год пожеле, али важно је да разумеју да уставни монарх као што сам ја, у пуној мери признаје све политичке странке које раде поштујући демократска начела. Дакле, јасно је да је у интересу свих политичких странака и политичара да усвоје уставну монархију као гаранта функционисања и континуитета демократске државе какве су оне које сам претходно поменуо. Разочаран сам што нико не саосећа у пуној мери са народом који пролази кроз тешка времена.

Да ли испуњавате све услове које претендент на српску круну мора да испуни, укључујући и оне који су прописани актима династије Карађорђевић? У самој породици, заправо, имате нека оспоравања.

- Ја нисам претендент. Ја сам стваран, а правила краљевског дома која су успоставили краљ Петар I и краљ Александар I јасно то утврђују. Прворођени син је први у реду за наслеђивање престола. Чланови краљевске породице немају другу могућност него да поштују оно што су успоставила два велика краља. Њихова крв тече и у њиховим венама.

Драган Миливојевић

ДОСТА СМО САМИ СЕБИ ПУЦАЛИ У НОГУ

nnik998 — Thu, 29 May 2008 11:36:28 +0000

Престолонаследник Александар II Карађорђевић у интервјуу ”Српској речи”, 10. децембар, 2003.

ДОСТА СМО САМИ СЕБИ ПУЦАЛИ У НОГУ

«Нисам се вратио у земљу да бих спроводио шок терапију. Наша земља је толико тога преживела, деценије диктатуре, деценију и више једне подмукле врсте диктатуре, изолацију, санкције, злочиначко бомбардовање. Наши људи су губили животе, сиромашили. Није било анђела у претходној Југославији. Сви смо патили. Дакле, ја се нисам вратио овде да бих био диктатор.»

Разговарао: Богољуб Пејчић

Ваше Краљевско Височанство, Ви и ја смо се први пут срели пре тринаест година у Лондону. Сада сте у својој кући, у својој Отаџбини, па ме занима, узимајући у обзир ту временску дистанцу, како се сада осећате у Србији?

Ја сам врло срећан што живим овде, у нашој земљи, у кући мог деде и оца. Мој је циљ био да се вратим у своју земљу. Од тренутка када смо се настанили у Србији, јула 2001. године, моја супруга и ја почели смо интензивно да радимо за наш народ, за његову бољу будућност. Моја супруга се бави хуманитарним радом, организује добротворне акције по Србији. Ја лично радим на томе да сви људи који могу да дођу и обиђу нашу земљу, у њу инвестирају како бисмо постали партнери. Наши синови се налазе на универзитету и долазе у Србију кад су на одмору.

СВИ ОЧЕКУЈУ БОЉЕ

Којим сте се разлозима руководили када сте, две године након повратка у земљу, одлучили да у јавности представите свој пројекат обнављања монархије у Србији?

Време је за једно целовито решење које ће донети стабилност земљи и народу и сваки дан нам је драгоцен. Кад сам се вратио у нашу земљу да бих живео са својим народом, 2001. године, било је логично да рпво упознам своју земљу. Имао сам задовољство да пропутујем целу Србију. Моја супруга и ја не само да смо обилазили болнице, већ смо посетили и многа предузећа. Дакле, време је за стабилност, јединство и континуитет.

Потребна су нам нова радна места, јер без њих нема будућности. Неуспех три председничких избора је упечатљив, невероватан, и зато сам мислио да треба изаћи са овом идејом, идејом монархије.

У протеклом периоду имали сте доста протоколарних али и радних сусрета са многим јавним и политичким личностима у Србији. Да ли сте са некима од њих обавили консултације око успостављања монархије у земљи и, ако јесте, какве су биле њихове реакције?

Мени је увек задовољство да се сретнем са нашим политичарима, јавним личностима и, уопште, нашим људима. Ова иницијатива искључиво је моја. Пошто сам видео да је ситуација у земљи таква да су људи изгубили наду у будућност, одлучио сам да понудим ово решење за стабилну будућност. Основно начело уставне парламентарне монархије јесте да краљ краљује, а влада управља земљом. Моје становиште је да бисмо коначно морали да дозволимо влади коју је изабрао народ да може да настави са свакодненвим пословима.

Наравно, било која влада коју буде изабрана после 28. децембра имаће пред собом огромана задатак. Људи очекују нову, бољу будућност, очекују нова радна места. Доста смо сами себи давали аутоголове и сами себи пуцали у ногу.

НЕ ОДБАЦИТИ УНАПРЕД НИЈЕДНО РЕШЕЊЕ

Познато је, такође, да сте за време свог боравка на Западу успоставили везе са великим бројем утицајних људи из света политике, бизниса, културе. На основу чега верујете да би Србија као краљевина боље заступала интересе наше земље у медјународној заједници него република?

Морамо имати, пре свега, у виду кроз шта наш народ пролази. Ми имамо јако добре планове за приватизацију како би наше фабрике почеле са радом, да би дошли партнери који би обновили њихов рад. Због различитих појединаца наша земља је, нажалост, заостала са тим реформама. Људи су очајни, питају се: шта је са социјалним службама, шта је са здрваственом заштитом? Ако прочитате чланке у неким иностраним новинама, као што су «Фајненшнел Тајмс» или «Економист», видећете врло критичке написе у нима о стабилности у нашој земљи. Као и све земље, и ми зависимо од осталих, уклујучујући и наше суседе, да би наша економија оживела – јер ми смо део Европе и нисмо ни на каквој другој планети.

Имао сам прилике да саслушам и многе стране коментаторе и аналитичаре овде и да чујем њихове погледе на ситуаицју у нашој земљи. Сви очекују од нас да успоставимо стабилнсот, јединство и да се до краја поштују демократски процеси и људска права.

Често се износи теза да сте Ви, Ваше Краљевско Височанство, гарант нашег теротиријалног интегритета и суверенитета, да Ви једино можете да вратите мир и спокојност овој земљи, а с друге стране можете да будете и брана албанском тероризму и сецесионизму, јер својим краљевским утицајем на друге краљевске породице можете много да учините у НАТО савезу и другим међународним организацијама. Молио бих Вас за коментар?

Безбедност за све грађане, укључујући и грађане Косова, треба да произилази из једне јаке и јединствене власти, на добробит своје земље, као и из најбољих могућих односа са међународном заједницом. Циљ, што се Косова тиче, јесте да се оствари поштовање људских права за све грађане који тамо живе. И тај покушај је учињен, али Влада мора бити јака, јединствена, и мора да се договори са опозицијом, јер је то питање од општег националног интереса.

Бити јак значи, такодје, учинити све да се земља врати раду, јер ако се у земљи не ради неће бити средстава да и сама држава функционише. Морамо поправити слику о нама у свету. Да бисмо нашим Србима на Косову помогли, морамо им доказати да смо у потпуности демократска држава и да у потпуности поштујемо све њене грађане. Срби на Косову морају бити брањени на један интелигентан начин – кроз стабилност, јединство, континуитет, демократију и поштовање људских права.

НИШТА ОД БЕСКРАЈНИХ ПРИЧА

Колико су живе успомене у Европи на везе породице Карадјордјевић са другим краљевским династијама?

Ја сам веома поносан што сам Карађођевић. У мојим венама тече српска и црногорска крв. Захваљујући неким браковима, Карађорђевићи су у крвној вези и са страним монархијама. Моја супруга и ја имали смо задовољство да будемо позвани и да боравимо на дворовима многих страних монархија. Такодје имамо добре односе и са републикама.

Европска унија састоји се од уставних парламентарних монархија и република и оне сарађују на добробит свих грађана Европске уније, па бисмо исто тако могли да учинимо и овде, измедју Србије и Црне Горе. Уз то, имамо задовољство да смо у добри модносима са монархијама са Блиског истока, па и онима даље, у Азији.

С обзиром на чињенице које сте управо изнели. Надате ли се подршци најмоћније државе на свету у погледу повратка монархије у Србију, Сједињених Америчких Држава – земље која је од свог оснивања имала републиканско уредјење, али чију глобалну спољну политику одликују врло прагматични ставови?

Као што сам управо рекао, у Европској унији постоје републике и уставне парламентарне монархије и оне свакодневно врло тесно сардјују на дорбовит својих градјана. Председништво над Европском унијом ротира се сваких [ест месеци. Унијом председава или република или монархија. Ми смо суверена yемља и одговорни смо yа своју будућност., на нам је иyбор на;ина како би ова земља најбоље функционисла. Оно што морамо јесте да учинимо нашу земљу стабилном. Уколико би то био добар републикански устав или уколико би то био устав парламентарне уставне монархије - и једно идруго имало би за циљ успостављање стабилности, али ми сами морамо одлучити. Иначе, најближи савезник Сједињених Америчких Држава јесте једна монархија. Наравно, то је Велика Британија. САД не говоре Великој Британији како да обликује своје државно уредјење и шта даради са шефом државе. Оно што се од нас очекује, укључујући и наше сопствене градјане, јесте стабилност и функционисање демократије. И да престане са бескрајним причама.

Да ли је изјашњавање градјана на референдуму прави пут за обнављање Краљевине Србије?

То је веома деликатно питање. Морамо имати скупштину. Избори су 28. децембра и то је веома добро. У свакој парламентарној монархији постоји парламент, баш као и у републици. Ми тренутно имамо парламнетарну репуиблику, што је сасвим уреду, сада једино треба одлучити о мехнизмима функционисања, што се ствари тиче. Али, ово морам посебно да нагласим, монарх се не такмичи за политичку позицију. Монарх респектује све политичке странке и личности, под условом да оне поштују демократска начела. Дакле, то је питање система, на који ћемо начин радити, као уставна парламентарна монахија или као парламентарна република. Ја не мислим да ниједно решење не може бити и не сме бити одбачено и јено и друго мора бити темељно проучено. Оставимо новоизабраном парламенту да то размотри и да у то укључи ставове нашег народа, наших људи.

Представници монархије као аргумент у прилог својим тврдњама радо истичу наводно велике трошкове двора. Међутим, уколико имамо у виду колико нас је до сада кошао административни апарат, почев од Брозовог преко Милошевићевог до ДОС-овог, њхове разне привилегије и прохтеве, наведени разлог прилично губи на снази. Шта ви мислите о томе?

Мислим да критичари нису довољно времена посветили томе да проуче како функционише уставна парламентарна монархија. То није толико кривица самих критичара, већ можда наша кривица што нисмо довољно прецизно објаснили како стоје ствари. Пре свега, уставна парламентарна монархија функционише у оквиру демократских процеса у многим земљама. На пример Јапан, Аустралија, Канада, Шпанија, Нови Зеланд, Холандија. Велика Британија… и многе друге. У тим државама шеф државе није подложан изборима, нема политичких кампања. А свака изборна кампања представља огроман трошак. Уставна парламентарна монархија, такође, користи места за која се не плаћа станарина. И, уколико погледате остале парламентарне монархије, ти трошкови се своде само на основну краљевску породицу, на краља, његову супругу и њихову децу. Сви остали чланови морају сами да се издржавају. А што се тиче страхова од трошкова канцеларије, она би била иста каква постоји у републикама, само што би била још редукованија, јер би премијер и његови министри у ствари управљали земљом и трудили се да све функционише како треба а не монарх. Монарх је ту да све зближи и да поштује владу, као и да подједнако поштује опозицију, јер сви се рачунају.

Сматрате ли да би на дневном реду прве седнице новоизабране Скупштине Србије требало да се надје и предлог за изјашњавање о нацрту Устава Краљевине Србије који је приремио угледни професор уставног права Павле Николић?

Питање устава које ће наћи пред новим сазивом парламента од велике је важности уа будућност наше земље. Ја се у тај процес не мешам. Оно што саветујем јесте да се примери сутавних параментарних монархија, на пример у Шпанији, морају врло темељно проучити. На Скупштини је да формира одредјени комитет који би се тим проучавањем бавио. И они морају уз помоћ своје мудрости проучити све опције. Нема никакве потребе да се поново измишља точак. Навео сам пример Устава Краљевине Шпаније због тога што је он веома модеран. Не односи се све у том Уствау на нас, али у њега је уложен огроман труду. Такође, Шпанија има једну врло инетресантну ситуацију зато што има различите регионе, као што су Андализија, Каталонија и друге, а све их обејдињују демократски процеси.

Ја саветујем да се мало бавимо читањем, да не читамо само препубликанске уставе, него да прочитамо и неке одличне уставе замаља које су парламентарне монархије.

БЕЗ БЕРЛИНСКИХ ЗИДОВА

Како сте доживели јавно иступање српског Партијахра Павла, који се, такође, изјаснио за исправљање историјке неправде и за повратак Карађорђевића?

Ја имам најдубље поштовање за Његову Светост Патријарха Павла. Наравно, исто важи и за Свети синод, наше архиепископе и читаву Српску православну цркву. Постооји и традиција дубоког поштивања Цркве и Круне. Такодје, постоји велика традиција поштивања свих других верских и етничких заједница. Ми смо сви једна нација и морамо живети заједно, јер имамо фантастичну културу и фантастично заједничко наследје. Врло је важно да разумемо да је религија на добробит људи, а то је управо оно што Његова Светост Патријарх Павле увек говори. Он је велики човек који негује дивне односе са свим другим веросиповестима.

Шта би још по Вама били главни национални приоритети поред придруживања европским интеграцијама, о чему већ постоји општи консензус (иако се то односи само на циљ, али не и на средства како тај циљ остварити)?

Када се сазове нови Парламент, наравно, прво се мора видети какве ће коалиције бити успостављене. После тога добићемо и Владу. Све то мора да се уради без падања у бесконачне причем јер наш народ стрпљиво чека своју будућност. Али, будућност је, такодје, и данас. Радна места су први приоритети наше земље, а то јеи безбедност свих наших грађана. Унутрашњи односи измедју свих институција, односи са међународном заједницом, владавина закона представљају циљ који је свакао разуман и води томе да постанемо чланица Европске уније за неколико година. Ја сам, медјутим, забринут, јер ми се чини дау томе заостајемо. Имали смо проблематичну прошлост са много патњи али не можемо више губити време. Морамо учинити да наша економија функционише, да ојачају наше социјалне службе. Не можамо дозволити себи да будемо оно парче меса у сендвичу, са тим да све остале земље око нас постану чланице Европске уније. То ће овога пролећа постати Мадјарска, Словенија… Не смемо заборавити ни напоре које Бугарска и Румунија улажу да би то постале.

Зато морамо радити сви заједно, не само Србија и црна Гора, већ морамо радити и са Македонијом, Босном и Херцеговином, Хрватском и Албанијом, Румунијом и Бугарском. То је једно фантастично тржиште од преко педесет милиона људи. Не сме бити никаквих берлинских зидова измедју нас. Ми зависимо једни од других. да бисмо преживели и напредовали, колико у погледу безбедности толико и у погледу поштовања људских права, спроводјења и владавине закона.

БИТИ ФЕР И УВАЖАВАТИ СВЕ

Хоћете ли се залагати да се имовина Српске православне цркве, али и угледних српских домаћина, насилно одузета доласком комуниста на власт пре шесдесет година, безусловно врати њиховим стварним и законитим власницима?

Ми морамо заштити све. Оно што се десиоло у прошлости а тиче се конфискације и национализације имовине била је тешка повреда људских права. Дакле, није у питању само власништво цркве, него и влансиштво појединаца која се мора вратити на један миран и интелигентан начин. Ово је такодје ствар за законодавна тела Скупштине да се тиме позабаве, где се може учити из искуства бивших социјалистичких земаља, применити исто што су они учинили. Ја, дакле, препоручујем да се црквено власништво врати, али препоручујем да се и приватно власништво појединаца које је било украдено врати на начин о коме ће одлучивати наш парламент, али уз истовремено поштовање права људи који данас, можда, живе на том власништву. Ја бих се осећао веома лоше ако би се сада из некога стана, на пример, избацио неки старији брачни пар. Дакле, морамо бити разумни, фер и уважавати све.

НИСАМ СЕ ВРАТИО ДА БИХ БИО ДИКТАТОР

У Крунском савету и Крунском већу налазе се бројни српски интелектуалци предводјени неколицином академика САНУ. Зашто после 5. октобра они нису енергичније наступали у јавности и програм који сте Ви представили у Белом двору раније понудили као алтернативу очигледно неефикасном и у доброј мери компромитованом републиканском парламентаризму?

Нисам се вратио у земљу да бих спроводио шок-терапију. Наша земља је толико тога преживела, деценије дикатуре, деценију и више једне подмукле врсте диктатуре, изолацију, санкције, злочиначко бомбардовање. Наши људи су губили животе, сиромашили. Није било андјела упретходној Југославији. Сви смо патили. Дакле, ја се нисам вратио овде да бих био диктатор. Очигледно је, по систему који постоји, по начелу првородства, да сам ја оно што јесам и оно што би требало да будем. Мислим да је сада прави тренутак за то после толико неуспеха и после губљења правца којим ова земља иде. Али, желим једну ствар да истакнем – да би сви градјани ове земље требало да изадју на изборе заказане за 28. децембра, без обзира на околности.

Интервју: Њ.К.В. Престолонаследник Александар Карађорђевић

nnik998 — Thu, 29 May 2008 11:23:28 +0000

КУРИР, 17. фебруар 2004.

Интервју: Њ.К.В. Престолонаследник Александар Карађорђевић

ПРИНЦ ЗА ВЛАДУ

Александар Карађорђевић: Монархија је добро решње за нас. На шпанском моделу сви бисмо могли пуно да научимо

Београд – У ситуацији када политичари већ два месеца нису у стању да се договоре и формирају било какву владу, путање државног уређења и повратка монархије у Србији поново постаје актуелн. Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар Карађорђевић у интервјуу за ”Курир” каже да је у овом тренутку најважније да се што пре избаре нова влада, а даће у будућности бити времена да се говори о бонављању монархије:

- Влада се мора формирати што пре. Земља без владе не може да функционише и то велики проблем, јер смо већ изгубили уно времна. Посао, инвестиције, развој читаве земље…. све је сада доведено у питање. Кад нема стабилности у држави, не можемо се надати ни доласку страногстраног бизниса и капитала, као ни постављању наше економије на здраве основе. Решење се зато мора наћи и то врло брзо. Политичари су ми рекли да ће договор ускоро бити направљен и надам се да ће бити лако. Сваког дана се надам томе. Ред је уосталом да два века после Првог српског устанка Србија коначно, одлучно и без одлагања, крене право у Европу.

Верујете ли да ће Србија једног дана бити парламентарна монархија?

- Увек сам говорио, да је уставна и парламентарна монархија добро решење за наше проблеме. Верујем да би неутралн човек имао поштовање свих политичких странака и опција и да би, у таквим условима, влада имала шансу да боље ради свој посао. То се може видети на примеру других европских земаља. Шпански модел је, рекао бих, најзанимљивији. На њиховом примеру бисмо сви могли да научимо.

Дакле, очекујете да ћете једног дана бити српски Краљ?

- Надам се, да. Радим на томе.

Јесте ли се већ привикли на живот у Србији?

- Веома сам срећан што сам овде. Моја жеља и мој циљ су одувек били да се вратим у моју земљу и да будем са мојим народом. Србин сам, наравно да сам срећан што сам овде. Пуно година сам провео у иностранству. До сада сам био избеглица. Сада више нисам.

Када сте у контакту са обичним светом, шта Вас они обично питају?

- Користим сваку прилику да имам што више директних контаката са нашим грађанима јер желим да знам како живе, да бих могао да нешто урадим, да помогнем. Људи имају пуно питања за мене, али чини ми се више питања ја имам за њих. Они мене најчешће питају због чега не живе као у другим, развијеним европсим земљама, због чега наше фабрике не раде, због чега нема производње…. Ја чиним колико могу, посебно у погледу болница, здравства уопште, где заиста постоје велики проблеми. Наши лекари и сестре су најбољи на свету, али имају изузетно лоше услове за рад. Немају апарате, понекад ни најосновније, да не говорим о недостатку савремене, модерне опреме. То је огроман проблем.

Шта Ви у тим сусретима питате људе?

- Питам их како живе, имају ли посао, имају ли грејање… То је веома важно, јер сукод нас зиме врло хладне а мазут скуп. Пуно људи нам елементарне услове за рад.

ОТВОРЕН И ДИРЕКТАН

- Увек сам био веома отворен и директан. Такав сам, то ценим и код других, а верујем и да то дугујем људима. Желим да радим за наш народ, срећан сам што сам коначно у прилици да учиним колико могу, а трудим се да тога буде све више. Зато морам бити отворен. Морам да слушам све што имају да ми кажу. Свестан сам свог наслеђа, историјског значаја и позиције своје породице и то јесте део моје и наше традиције. Тако су радили и мој отац и мој деда , тако желим и тако радим и ја.

Н. Девић

Престолонаследник Александар II Карађорђевић обожава спорт

nnik998 — Thu, 29 May 2008 11:19:53 +0000

Вести, 01.03.2004.

Интервју: Престолонаследник Александар II Карађорђевић обожава спорт

КРАЉЕВСКИ ПЛАВО

Скијам од своје шесте године, чак сам се и такмичио, а волим и да роним јер под водом нема телефона - каже Принц Престолонаследник Навијам и за Звезду и за Партизан, а највише за све наше репрезентације и радујем се свакој победи над страним екипама

Кад се спомене име Његовог Краљевског Височанства Александра II Карађорђевића, последња асоцијација је - спорт. Међутим, иза свих протколарних обавеза једног престолонаследника, крије се искрени заљубљеник у спорт и витшко надметање.

- Обожавам спорт, посебно скијање. Скијам од своје шесте године, а својевремено сам учествовао и на такмичењима. Зими користим сваку прилику да одем на планину, па смо моја породица и ја и ове године већ били на Копаонику. Лети волим да роним, али немам много времена да се њима бавим. Најбоља ствар у вези са роњењем је што испод воде нема телефона, само мир и тишина… - каже Принц Александар.

Престолонаследник истиче да свакодневно настоји да остане у форми.

- Чим устанем, одлазим на мансарду и вежбам Претрчим и по неколико километара на трим стази. А, кад год ми временски услови то дозвољавају, пливам.

А Његово Краљевско Височанство навија за…

- Ја пре свега обожавам да идем на стадион. Дивно је осетити атмосферу. Срећом, стадион Црвене звезде и Партизана су нам близу. Можда звучи необично, али ја заиста навијам за оба клуба, било да је то реч о фудбалу, кошарци, ватерполу или неком другом спорту.

Због недостатка слободног времена Принц Александар ређе иде на спортска борилишта, а чешће, као и сваки обичан смртник, ужива у ТВ преносима утакмица.

- Немам неки омиљени тим или спорт који гледам, најомиљеније су ми све наше репрезентације.

Признаје да га понесе и навијачка страст.

- С великим узбуђењем навијам за наше тимове посебно када играју против страних тимова. Гласно навијање је веома забавно, а победа над страним тимовима је велико задовољство. Наши спортисти су најбољи и заслужују подршку. Ми смо мала земља али имамо невероватне спортске таленте. Зато наставимо да побеђујемо.

Страст синова Петра III, Филипа и Александра - сонубординг

Пошто ‘’ивер не пада далеко од кладе”, очеву страст према спорту наследили су и Принчеви Петар III, Филип и Александар.

- Њихова страст, у овом тренутку је сноубординг. Био сам са синовима на Копаонику и посматрао их како возе сноуборд и био сам веома импресиониран. Они кажу да је скијање изашло из моде и да је сноубординг права ствар. Мислим да ће они наставити да се тиме баве још извесно време пошто сам видео колико много су заинтересовани за сноуборд опрему, до најмањих детаља. Они стварно уживају у томе - закључује Престолонаследник Александар.

Право избора

Да ли бисте волели да по узору на Реал Мадрид и неки наш клуб добије епитет ‘’краљевски”?

- Можда, али бих волео да кажем да у потпуности поштујем све наше клубове и да не видим разлог да они промене своје називе, осим ако то није жеља њихових чланова. Срећни смо што имамо добре тимове и тимски дух.

М. Шакан

Неколико мисли о Србима

Monarhisticka Inicijativa — Mon, 12 May 2008 20:51:25 +0000

Дејвид Бајндер, излагање на видовданској прослави СНО у Чикагу, 25. јуна 2000.

http://www.snd-us.com/archive/1773/binder_govor_1773.html

О Србима размишљам већ скоро шест деценија - не баш сваки дан, али све чешће током протеклих тридесет година.

Први пут сам сазнао за постојање једног народа по имену Срби далеке 1942 године, и то баш овде у Илиноису. Имао сам 11 година и већ сам био жарко заинтересован за ток Другог светског рата. Мој отац је био спољнополитички уредник листа Чикаго дејли њуз и сва његова делатност је била усмерена на извештавање о рату и анализу збивања са тим у вези.

Мој брат је већ био у ваздухопловству, а моја сестра је недуго потом приступила ратној морнарици. Једног дана у бакалници на ћошку купио сам свешчицу ратних стрипова. Главна тема били су четници Драже Михаиловића, њихова храброст у борби против Немаца у Србији, њихова пожртвованост у борби против боље наоружаних непријатеља.

Био сам фасциниран ликом пуковника Михаиловића, са брадом и наочарима, и тим народом усред окупиране Европе који се усудио да дигне главу и да се први супротстави Хитлеровој ратној машини - не у Француској, нити у Пољској, нити у Чехословачкој, или Скандинавији, већ у Југославији, на Балкану. Разговарао сам са оцем о тим храбрим Србима. Касније током рата читао сам о Титу и партизанима, али су Дражини Срби остали неизбрисиво урезани у моје сећање.

Мој најстарији пријатељ у Србији, Александар Ненадовић, уредник „Политике” док је она још била лист од неког угледа, једном приликом ми је рекао: „Можеш да урадиш много тога против Срба, али на Балкану не можеш ништа без њих.” Тај афоризам ми се учинио истинитим тада, и још увек ми звучи тачним, због тога колико има Срба, због тога ко су, шта су и где су.

Недуго потом опет сам се обрео у Београду и закуцао на врата једног стана у Палмотићевој 8. Милован Ђилас ме је увео у свој дом. У гостима су му били, као што су чинили сваке суботе, ради разговора о политици, Добрица Ћосић и Матија Бећковић. Тек сам сео када су почели да ме нападају: „Зашто ви Американци не саопштите свету како су Срби прогањани, од Албанаца и од Хрвата?” Нађох се у чуду у први мах, али сам после краћег размишљања одговорио: „Слушајте, људи, 40 година сте нам понављали да сте Југословени. На то смо се навикли. Сада нам одједном говорите да сте Срби. То је збуњујуће, и за Американце и за друге.” Са друге стране собе Ђилас се смешио Бећковићу и Ћосићу. „Бајндер је у праву”, рекао им је.

Мислим да та конфузија има своје дубоке историјске корене. Ако се вратимо у 1883, све је било релативно једноставно. Америка и Краљевина Србија су потписале трговински уговор и тиме су САД први пут успоставиле дипломатске односе са неком балканском земљом. Те две земље биле су потом савезнице у Првом светском рату и председник Вилсон је често изражавао дивљење према Србима. Међутим, ту долазимо до једне замке. У име самоопредељења Вилсон је обећао стварање нечега званог Југославија, са храбрим Србима као предводницима њеног уједињења, оличеног у њиховом краљу.

Зашто данас мислити о Србима? Или о ма коме другом међу Јужним Словенима? На крају крајева, Балкан никада није био нарочито важан по националне интересе Америке. Међутим, необична еволуција распада Југославије и све већа умешаност САД преко НАТО у садашњости и будућности далеких босанских Муслимана и косовских Албанаца ствара нови свет виртуалне стварности у коме влада, рекао бих, виртуална битност Србије као земље коју волимо да мрзимо, за сада, и коју не можемо да разумемо јер не желимо ни да покушамо да је разумемо.

Србија у Другом светском рату

Monarhisticka Inicijativa — Mon, 12 May 2008 20:44:00 +0000

Како је совјетска кртица спојила Тита и Черчила, Колин Браун и Џон Кросланд, „The Independent”, 28. јун 1997. Документи о једној од најконтроверзнијих британских тајних операција у Другом светском рату, који ће бити објављени за неколико дана, показаће да је за подршку Титовим снагама у бившој Југославији одговоран један совјетски шпијун. Документе ће, укључујући и транскрипте шифрованих ратних извештаја који су слати у Лондон, објавити Канцеларија државног архива. Они садрже доказе о улози коју је у преусмеравању британске подршке са вође југословенског ројалистичког покрета отпора Михаиловића на Тита, у кључном тренутку Другог светског рата, одиграо Џејмс Клугман - совјетска кртица, који је и чувеног британског шпијуна Доналда Меклина преобратио у комунизам. Преусмеравањем подршке на Титове снаге, Команда специјалних операција (SOE) је убрзала немачко повлачење, али је то Михаиловића коштало живота - погубљен је после рата као сарадник окупатора - и запечатило судбину бивше Југославије као комунистичке државе под Титовом влашћу. Међу оперативцима SOE који су се борили на Балкану, нестајући и појављујући се у легендарним подвизима и двоструким играма SOE у овом региону, били су и бивши посланик у Парламенту Џулијан Емери, путописац Патрик Ли Фермор и мајор Ентони Квејл, филмски глумац. Руперт Аласон, писац шпијунских романа (под псеудонимом Најџел Вест), каже да је право питање које ови документи покрећу који је био разлог зашто је британска влада подржала Тита. О њему се у то време није знало ништа - Фицрој Меклин, британски агент, мислио је да је у питању жена - а британска влада прихватила је тврдњу да је Михаиловић сарађивао са Немцима - што као неистину доказују пресретане немачке поруке писане шифром „ултра”. Шифроване поруке које је слао Клугман, заменик начелника југословенске секције SOE и блиски пријатељ издајника Бланта, Филбија и Барџеса из студентских дана на Кејмбриџу, потврдиће по први пут тврдњу једног другог агента, коју цитира Ендрју Бојл у књизи „Клима издаје” - да је Клугман главни кривац за саботирање операције снабдевања Југословенске Војске у Отаџбини (ЈВУО) и спречавање да информације о њеним активностима у борби против Немаца доспеју до Лондона. Оне ће бити нарочито занимљиве шифранткињи из Блечли парка, центра радио-обавештајног рата, која је, желећи да њена улога у рату остане анонимна, дала додатну тежину теорији о Клугмановом тајном задатку. „Радила сам у Главном штабу везе на припремању недељних извештаја о ситуацији у Југославији за Черчила. У почетку ми није било сумњиво што је изгледало да влада не поступа на основу наших информација, али касније јесте. Данас сумњам да су многи наши извештаји завршили у одељењима где су радили људи као Ким Филби”, каже она. „Клугман је имао важнију улогу него што се сматрало. Два бивша комунистичка агента из времана рата уверила су ме да је тако, али нису дали детаљније објашњење”, додаје она. Укупно 969 докумената покрива операције SOE у Грчкој, Југославији, Бугарској и Румунији. Са изузетком Француске, овај регион био је најконтроверзније поприште операција саботажа које је покренуо Черчил, у намери да „запали (окупирану) Европу”. Нажалост, тај пламен је сувише често захватао SOE оперативце, јер су се нашли у ватри унутрашњих обрачуна - нарочито у Грчкој и Југославији. Док су се борили против немачких и италијанских окупатора, Југословени су се истовремено борили једни против других. Команда специјалних операција за Балкан налазила се у Каиру и било јој је наређено да спроводи одлуке Черчилове владе, која је првобитно подржавала Михаиловићеве ројалистичке четничке снаге (ЈВУО). Шифроване поруке које су слате у Главни штаб SOE, који се налазио у улици Бејкер у Лондону, и у Черчилов кабинет, биле су делом засноване на пресретаним немачким порукама писаним шифром „ултра”, које су дешифроване у Блечли парку и прослеђиване једином официру SOE који је био овлашћен да их прима, пуковнику Кеблу. Још једна прилика да се умањује значај информација из Југославије указала се због утицаја који је током 1943, док је радио у југословенској секцији Главног штаба везе у Блечли парку, имао Џон Кернкрос, који је касније такође демаскиран као руски агент, којем је дат надимак „пети човек”, а заврбован је из истог кејмбриџског миљеа. Оркестрирани напори канцеларије у Каиру на крају су дали резултате када је британска влада обуставила подршку Михаиловићу. Документи Државног архива обнављају сећања на сумње и двоструке игре које су тровале односе између канцеларије SOE у Каиру и њој надређеног Министарства спољних послова, и које су у једном тренутку претиле да поцепају обавештајну заједницу на Балкану. Постоје докази да се у врховима обавештајних структура водила борба и због улоге бригадног генерала сер Фицроја Меклина, који је падобраном слетео у Југославију као Черчилов лични представник, а касније извршио значајан утицај на Тита. Два месеца после његовог доласка, пуковник сер Вилијам (Бил) Дикин, виши обавештајни официр на задатку у Југославији, оценио је Клугмана као „незамењивог” и као неког „чије су услуге непроцењиве”. Ови документи откривају да се знало да је Клугман злоупотребио службени положај да би подржао комунисте у Југославији. Норман Џон Клугман (звани Џејмс) - подаци из девете, највеће групе од 212 докумената британске војне обавештајне службе (MI5), објављених маја 2002, са којима се укупан број докумената MI5 који су постали доступни јавности попео на 1332. Као и у случају претходно објављених докумената, већину чине подаци о личностима (KV 2), а мањи део политички документи (KV 4) и документи о одређеним темама (KV 3). Норман Клугман придружио се комунистичкој партији Велике Британије (КПВБ) 1933. године док је студирао на Кејмбриџу, где је дипломирао на два факултета. 1940. године је као редов био распоређен у услужне јединице Краљевске војске (RASC), али је убрзо прекомандован у SOE, без прописане безбедносне провере. За време службе у SOE и касније у цивилству, док је радио у Администрацији Уједињених Нација за помоћ и опоравак (UNRRA) радио је у корист совјетских интереса. Клугман је остао одани комуниста и наставио да игра значајну улогу у КПВБ, преузимајући у њој ресор образовања.

Monarhija - DA!!!

nnik998 — Sat, 26 Apr 2008 13:46:19 +0000

Pise: Aleksandar Memisevic

Zahvaljujem se Milosu Djuricinu na idejnoj motivaciji za ovaj tekst

Stav prvi - Srbija do 1945. NIKADA nije bila Republika.

(Republiku su nam uveli sovjetski tenkovi i eksponenti Kominterne oliceni u “drugu Titi”)

Obrazlozenje:

Srbija u svojoj dugoj istoriji nikada nije bila Republika, vec Zupanija, Carevina, Despotovina, Knezevina i Kraljevina. Takodje i prva Jugoslavija je bila Kraljevina. (Titu se cak ne moze pripisati ni da je izmislio Jugoslaviju, jer je ona pre njega stvorena). Republikom, na zalost ne gradjanskom kakva postoji u Francuskoj, vec boljsevickom, nas je »usrecila« sovjetska Crvena armija i njeni tadasnji eksponenti - komunisticki partizani, oliceni u “drugu Titi”. Mnogi demokratski nastrojeni intelektualci bili su tih tragicnih godina na monstruoznim montiranim procesima ili bez suda osudjeni i pobijeni, a neki su se spasli bekstvom u emigraciju. Novu komunisticku vlast su prihvatili levicarski nastrojeni intelektualci, kojih je bilo i u najboljim porodicama, kao i zaplaseni oportunisti i karijeristi. Na deo naroda su uticali neopisivi i svestrani pritisci totalitarne vlasti. “Crveni teror” je jedan sasvim opipljiv rezultat komunisticke Republike. Kao posledica njihove vladavine, Srbija je opljackana, rasturena, ruinirana. Na svim nivoima. Bioloski, teritorijalno, duhovno, moralno, ekonomski, politicki… Hvala lepo, daleko im lepa kuca.

Stav drugi - Sve evropske Monarhije danas su demokratske, pravno uredjene drzave sa visokim standardom.

(Veliki deo evropskih Republika je kriminalizovan, korumpiran, despotski, nedemokratski).

Obrazlozenje:

Monarhije i dan danas postoje u Evropi, da se ogranicimo na Evropu, i to u Velikoj Britaniji, Spaniji, Svedskoj, Norveskoj, Danskoj, Holandiji, Belgiji, Luksemburgu, Lihtenstajnu, Monaku… i te drzave ne zive u feudalizmu, niti je taj koncept zastareo, kako mnogi danas to ponavljaju kao papagaji. Monarhije su se tokom vremena menjale i prilagodjavale, tako da Srbija danas ne bi imala srednjevekovnu Monarhiju, vec onakvu kakve imaju ostale pomenute evropske zemlje. O standardu i ugledu pomenutih drzava mi mozemo, nazalost, jos dugi niz godina (pa i decenija?) samo da sanjamo. Takva neobjektivna i neprincipijelna tvrdnja, da u Monarhijama postoji nekakav feudalizam ili da je to zastareo koncept, samo pokazuje zagrizenost ljudi koji u stvari uopste ne shvataju kako funkcionisu danasnje evropske Monarhije. Sve sadasnje evropske Monarhije, bukvalno sve, su ustavne, parlamentarne, demokratske zemlje i pravne drzave, a mnoge evropske Republike su kriminalizovane, diktatorske i nedemokratske, narocito one u tzv. tranziciji. Da uspostavi monarhiju, o tome ce na slobodnom referendumu, posle odgovarajuce dekomunizacije kao posledice visedecenijskog trovanja naroda, odluciti nas narod, svojom slobodnom i demokratskom voljom. Proces dekomunizacije mora teci u svim pravcima, medijski, kroz edukaciju i obrazovni sistem… Na zalost, do iskrene dekomunizacije jos ne dolazi jer su mnogi komunisti zapravo samo promenili odelo. Umesto crvenog odela uzeli su plavo, umesto srpa i cekica metnuli su zute zvezdice. Komunizam kao ideja je mrtav, ali komunisti su itekako ostali, sada pritajeni i maskirani, ali uglavnom i dalje na vlasti (cast izuzecima).

Stav treci: Imati Kraljevsku dinastiju je privilegija, jer to nema svako!

(Oni koji su u srodstvu sa svim evropskim dinastijama mogu Srbiji da otvore mnoga vrata)

Obrazlozenje:

Kraljevska porodica Karadjordjevic je nasa autenticna narodna dinastija, nema germansko niti neko drugo pra-poreklo kao kod ostalih evropskih dinastija, vec srpsko. Medjutim, vremenom se orodila sa gotovo svim evropskim dinastijama. To moze samo da nam donese dobro. Prestolonaslednik Aleksandar, Princeza Katarina, Princeza Jelisaveta, Knez Aleksandar (Pavlov) i drugi su veoma ugledni ljudi, u svetu postovani, uvek primani sa najvisim pocastima. Treba li posebno naglasiti nesebican humanitarni rad gotovo svih clanova Dinastije? Treba li istaci da su Karadjordjevici pozivani na sva kraljevska desavanja u svetu… zlatni jubilej Kraljice Elizabete Druge, vencanje spanskog Princa Felipea, sahrana Princa Renijea od Monaka, su samo neki primeri - Srbija je tamo imala svoje predstavnike, medju svetskom aristokratijom. Hrvatska, recimo, nije, garantovano su pukli od muke. Sve kraljevske kuce u Evropi povezane su rodbinskim i prijateljskim vezama. Monarhije u Evropi danas funkcionisu kao jedan zatvoren krug. Srbija kao Monarhija lako bi usla u taj krug. To moze samo da nam donese dobro.

Stav cetvrti: Monarhija nije uopste toliko skupa kao sto neki misle.

(Po smrti “druga Tite”, pobrojano je 40 vila i rezidencija koje su namenski bile gradjene za njega).

Obrazlozenje:

Mnoge neverne Tome se pitaju ko ce da finansira kraljevske dvorce i clanove Kraljevske porodice, a ne pitaju se ko je finansirao do sada ogromnu republicku i saveznu komunisticku birokratiju. Prvo, dvorci na Dedinju (Beli i Kraljev dvor) spadaju u bastinu od nacionalnog, istorijskog i kulturnog znacaja. Dvorovi postoje, odnosno moraju se odrzavati bez obzira da li neko u njima zivi ili ne. Kako to da nikome nije smetalo sto je Broz tu ziveo, a sada im smeta sto tu zive Karadjordjevici?! Uzgred, Kralj Aleksandar I je jedan dvor podigao za sebe i Kraljicu Mariju (kad su se uzeli, da joj ne bi bilo bucno u centru grada), a drugi je bio namenio svojim sinovima. Oba dvora gradjena su iz privatnih sredstava Kralja Aleksandra i on je na svu imovinu uredno placao porez. Sasvim je logicno da Karadjordjevici budu tu, jer su oni jedini legitimni stanari. Sve ostalo je bila cista komunisticka uzurpacija (dignemo revoluciju toboze za prava radnika, a onda smestimo svoje dupe bas u Dvor gde je bio “burzoaski” Kralj kojeg smo prethodno oterali. Sic!). Do nedavno je Prestolonaslednik iz svojih sredstava pomagao da se obnovi Dvor (instalacije, prokisnjavanje krova, grejanje, adaptacija kuhinje). Medjutim, posto Dvor ima i siri nacionalni, istorijski, kulturni i arhitektonski znacaj, normalno je da Drzava ucestvuje u odrzavanju i obnovi Dvorskog kompleksa.

Mnogi neznalci kazu kako bi bilo skupo izdrzavati “sve te Karadjordjevice”. Prvo, jedino Prestolonaslednik sa Princezom Katarinom (posto mu sinovi nisu tu) bi uzivali pravo na apanazu. Ostali clanovi dinastije imaju svoje karijere i svoje zivote. Interesantno, niko se nije pitao koliko je kostala glomazna administracija Titove Jugoslavije. Po smrti “druga Tite”, pobrojano je cak 40 rezidencija koje su bile gradjene namenski za njega, sa svim perverzijama tipicnim za diktatore poput zlatnih kvaka itd. Doticni veliki borac za radnike i siromasne imao je na raspolaganju Plavi voz, jahtu Galeb, Mercedese i Rols Rojse, podzemne gradove sa svim komforom, nabavljao je skupe i egzoticne zverke da bi mogao sa 80 godina, toboze da ih lovi. ITD. Da se ne ogranicimo samo na Tita i Jovanku. Uzmite ceo onaj komunisticki aparat, komunizam inace obozava birokratiju, sve minsitre, zamenike, zamenike zamenika, pomocnike, sekretare, komitete, sekretarice, svalerke, setite se da svaka susa, od opstinske pa navise ima sluzbeni auto. Kralj je samo jedan, a predsednika imate milion. Pogledajte koliko komunistickih guzonja danas uziva u petosobnim stanovima, vilama, sa telohraniteljima, poslugom… koje li su to njihove zasluge za narod sem sto su se bespogovorno slihtali ne bi li dobili “mrvice” vlasti. Komunizam je deset puta bio skuplji nego Monarhija, kada se sve sabere.

Stav peti: Tradicija, koreni, proslost… To sa Republikom nemamo. Sa Kraljevinom imamo.

(”Upoznaj samog sebe da bi upoznao druge” - kaze stara kineska poslovica)

Obrazlozenje:

O “drugu Titi” danas ne znamo tacno ni ko je, ni odakle je, ali znamo, poprilicno jasno, koliko je pogubno delovao na srpski narod i imamo jedan gorak ukus u ustima. Da li je bio stvarno radnicko dete iz siromasne porodice iz Zagorja, pola Hrvat a pola Slovenac? Njegove ruke su uvek bile veoma negovane, nimalo radnicke. Svoj jezik on nikada nije dobro naucio, za zivota, ali je znao strane jezike i bio veoma nacitan. Po ponasanju je imao itekako aristokratske manire. Njegova zvanicna biografija puna je rupa. Prema jednoj teoriji, on je bio vanbracno dete licno Cara Franje Jozifa. Po toj teoriji, to je bio pakleni plan da se uništi Srbija i pravoslavlje, kao osveta za propast Austro-Ugarske 1918. Prema drugoj teoriji, on je bio ubačeni sovjetski agent. Ko god da je bio, Srbin nije bio. Zato je upravo Srbima, srpskom nacionalnom tkivu, naneo najviše štete…

Sa druge strane, imamo hiljadu godina nase istorije, imamo stvaranja, propadanja i obnavljanja srpskih drzava uz ogromne zrtve i gotovo nadcovecanske napore, imamo trajanje, kontinuitet, zato sto je svaka nova srpska drzava pravljena na temeljima one stare, prethodne, a uzor svih uzora je uvek bilo Dusanovo carstvo koje Srbija nikada nece prezaliti (kao sto ni Madjari nikad nece prezaliti gubitak Austro-Ugarskog Carstva).

Dakle, na jednoj strani imamo jednu sumanutu, komunisticku ideologiju od koje danas nije ostalo nista, ali ciji su pogubni efekti vidljivi na svakom koraku. Sa druge strane imamo onih hiljadu godina istorije, trajanja, postojanja. Karadjordjevici su upravo ti koji su nam stvorili prvu srpsku novovekovnu drzavu (1804). Monarhija i tradicija su jedno te isto. Da smo mi 1217. proglasili Republiku, naravno da bi bilo glupo uvoditi Monarhiju. Ali, od kako znamo za sebe, mi smo narod sa monarhistickom tradicijom.

Covek mora da upozna sebe da bi znao druge, kazu Kinezi. Srbija sada ponovo otkriva sebe, jer ne moze se ici u buducnost ako nemate jasnu sliku o svojoj proslosti. Voz krece iz pocetne stanice. Biljka ima korene. Covek zna ko su mu clanovi porodice, blizi ili dalji. Kuca se gradi od temelja. Tako i drzava, mora da ima neki temelj, neki izvor, neku sustinu, neke korene iz kojih ce da crpi motivaciju, inspiraciju i snagu, da bi se odvazno suocila sa izazovima buducnosti. Je li izvor srpske drzave Josip Broz Tito ili Stefan Nemanja?

ZAKLJUCAK

Iz svega ovoga, mada bih mogao pisati satima o ovoj temi, jasno je:

Republika je za Srbe jedan nasilno uveden, nametnut, tudjinski sistem, koji nije deo srpskog narodnog bića, njene istorije i trajanja, koji sa nama kao narodom nema nikakve dodirne tacke. Pre nego sto udjemo u Evropsku Uniju, moramo jednom za svagda da odbacimo ovo što sada imamo i napravimo ono što smo imali. Jer, mi vec 60 godina lutamo. Zato danas i imamo ovaj provizorijum, tzv. drzavnu zajednicu, zato danas ne znamo ni dokle su nam tacno granice, zato uporno slavimo praznike nepostojecih drzava… zato sto smo nacionalno pogubljeni, zalutali…

Prva stvar koju su komunisti uradili čim su dograbili vlast, bila je da ukinu Monarhiju. Samim tim, sve post-komunisticke reforme morale su poceti bas od te prve tacke, ispravljanjem te nepravde, pa onda svih drugih. Sve se nesto vrtimo oko svog repa, umesto da vidimo resenje koje nam je bukvalno ispred nosa. Preci su nam utabali put, treba samo na njega da se iz prasume vratimo. A kad se vratimo na taj put, da idemo pravo. Ni levo, ni desno, vec pravo. Preci su nam utabali put, pokazali nam pravac, pokazali nam i usmerili nas, a mi samo treba da stignemo do cilja, a to je Evropska Unija. Time cemo, najzad, uskladiti svoju proslost i svoju buducnost. Time cemo dovesti u ravnotezu nasu veliku proslost sa zahtevima modernog sveta i buducnosti.

Sve drugo vodice nas u nove greske i nova lutanja. A Srbija nema vremena za popravni!